Pretraga

Vesti

28 apr 2018Levački vino fest

U subotu 28. aprila sa početkom u 12 časova u parku ispred OŠ ,,Svetozar Marković” u Rekovcu održava se prvi ,Levački vino fest uz učešće dvadesetak vinarija i još nekoliko proizvođača lokalnih tipičnih proizvoda (sirevi, burad i vinov [ ... ]

+ opširnije
10 apr 2018TO Rekovac u studijskoj poseti Austriji

U okviru projekta Priprema dva regiona, (1) Srem (7 opština) i (2) Šumadija i Pomoravlje (13 opština) za osnivanje DMO-a, definisanje turističkog prostora i tehnička podrška subjektima koji prodaju destinacije u ciljanim regijama” od 24.03 [ ... ]

+ opširnije

U Levču struja još od 1937. godine

Jedna od prvih hidrocentrala  u Srbiji izgrađena je na  Kalenićkoj reci  i napajala strujom  od 1937. do 1948.  godine  sela  Kaludru  i Lepojević. Lepojević i Kaludra   elekričnu energiju  imali su deceniju i po pre ostalih sela  u opštini  Rekovac, zahvaljujući  mini hidrocentrali  na čiji pogon je  radila  Jeličića  vodenica u  Lepojeviću. Priču o kojoj  se  malo zna, zabeležena je pre više  od  jedne decenije u Lepojeviću, od  Mladena  Simića, vodeničara.

Kako  navedi vodeničar Mladen Simić, stare vodenice u  Lepojeviću držali su  Bojanići  iz Prevešta. Jednu je  otkupio Simićev deda, a  drugu  Marković iz Lepojevića, i  na mestu  istih podigli nove. Simići, tada  iz  Kaludre, morali su  do  odredišta, svakodnevno po dva i po kilometra da  pešače. I tako sve  do 1960. kada se i preseliše u Lepojević i tu ostaše.

Čuli su, kako nam ispriča  Mladen, za   mašinsku  vodenu turbinu u Škofjoj Loki koja proizvodi struju. U to vreme koštala  je 45.000 dinara, kada  se za  kilogram pšenice  dobijalo  pola  dinara. Sa ortacima   u vodenici Draganom i Životom Jeličićem,  Petrom Dimitrijevićem i uz pomoć električara  Ace Zdravkovića koji je i sam bio jedan od inicijatora  ovog poduhvata, odlučili  su da sa nabave jednu i stave je u pogon.

Da bi ostvarila svoj san  porodica Mladena Simića je prodala  pet hektara obradive zemlje. Samo nabavka diname, stajala ih je deset  hiljada  dinara. U novi posao se  ušlo, sa  nekrivenim optimizmom,  a sumnjičavi meštani   su u neverici  vrteli  glavom, sve do momenta kada je  hidrocentrala  na Kaleničkoj reci stavljena u pogon.

Stara  vodenica davala je šezdeset kilograma brašna za sat vremena rada, a nova 500 kilograma za isti period. Pored toga služila je i kao pogon za mlevenje  brašna. Turbina jačine od 19 konjskih snaga, služila je za valjanje  sukna, pogon za strugaru i naravno za snabdevanje strujom meštana Lepojevića i  jednog dela Kaludre. Naplata  električne energije vršila se na nedelju i nije bilo razlike“  i tada je bilo onih koji su hteli sijalice, ali im plaćanje nije bilo milo.

Nakon deset godina rada ove  hidrocentrale vlasti  su je konfiskovale 1948. godine, a u neviđeno kratkom roku pokradene su žice  kojima su povezivana potrošačka domaćinstva i hidrocentrala. Tako je nestao i poslednji  trag  da je u malom selu Lepojeviću, postojala jedna od prvih hidrocentrala u Srbiji.

Legenda o Sibinu i Sibnici

Za vreme velike seobe Srba u 18.veku, bežeći od Turaka sa svoja tri sina i mnogobrojnom porodicom stari Sibin je zanoćio na proplanku koji se i danas zove Pogledi. Kad je ujutru izašlo sunce ugledali su ispred sebe pitome brežuljke i plodno međurečje te odlučiše da tu ostanu da žive. Najstariji sin David izabra plodne brežuljke u sredini i sa vojom čeljadi podiže kuću, voćnjake, pčelinjake. Njegove potomke i danas zovu Davidovići. Srednji sin Jakov se naseli na osojnoj-levoj strani rečice i tamo izrodi brojnu familiju. Kasnije se njegovo potomstvo iseljavalo tako da danas u Sibnici nema prezimena Jakovljević.

Najmlađi Stepan sa svoja tri sina se naselio na prisojnoj-sunčanoj strani doline. Tu podiže kuće, štale, vinograde i voćnjake. I danas živi mnogobrojna familija Stepanovići u Sibnici i obližnjim gradovima.

Sibin je bio dobar i mudar domaćin. Svoje imanje je ogradio živom ogradom koju narod zove živica. Nije dopuštao da se kroz njegovo prolazi. Spreman je bio da svoje brani. U susednim selima su govorili: „Ne idi tamo je Sibinova živica, tamo je Sibinova živica“.

Jedini ulaz u Sibnicu je bio kroz kapiju u Donjoj Sibnici.

U to vreme Sibinovo selo nazvaše Sibnica i taj naziv osta do današnjih dana.

 

Tekst predstavlja rad učenika osnovne škole i dobijen je ljubaznošću Miladina Milosavljevića učitelja, bibliografa i kolekcionara iz sela Prevešt

Mastirina – Crkva koja se javljala u snu

Jugoistočno od Blagotina, na Kamilskoj kosi, iznad Manastirskog potoka, u ataru sela Oparić, na temeljima porušenog manastira iz 17. veka podignuta je crkva Mastirina. Na mestu današnje crkvice, bila je ruševina, a na vratima je bilo trnje. Jedan od najzaslužnijih ljudi za njenu obnovu je Dragić Vukićević koji je tri puta sanjao isti san da ide i obnovi crkvu. Dragić je sakupio pšenicu od meštana koju je prodao i novac uložio za nabavku materijala za početak gradnje – rekao nam je Borivoje Milošević, 1995. godine.

Obezbedivši potreban material za izgradnju Dragić je iznajmio majstore: Isidora J. Čardića, Milutina Nićiforevića i Dinu Brašića. Do 1930. godine jedan deo crkve je ozidan i izvedeno kube. Svake nedelje, Dragić je odlazio, kadio novoizgrađenu crkvu i palio sveće. Vitomir Vukićević, sin Dragićev, se teško razboleo, priča se, da su ga do crkve vodili, a po povratku iz nje hodao je sam. Nakon što su nestali znaci slabosti Vitomir je nastavio sa zidanjem crkve.

Narod ovu crkvicu, po jednom zapisu, posećuje petkom i to posebno tražeći iscelenje od zubobolje i glavobolje. Sveta liturgija, služise ovde 4 puta godišnje, na Veliki Petak, Prvi dan Sv.Trojice, Nedelju u oči Sv. Arhanđela Gavrila (jer je tog dana osvećena) i na Svetu Petku Trnovu, 08. avgusta.

Oko crkve zasađeno je 200 borića i izgrađena crkvena sala, sa kuhinjom. Svi radovi finasirani su iz dobrovoljnog priloga meštana Oparića i Male Kruševice, sela u Opštini Varvarin, a ista je lokacijom tromeđa opština Rekovac, Varvarin i Trstenik.

Istražujući za knjigu o Svetoj Petki, Nikodije Spasić publicista, novinar i književnik, objavljuje da je devojka koja je posekla granu zapisa izgubila ruku. Isti izvor beleži da je radeći na krovu meštanin pao u ambis i da nije imao vidnih promena.

Jedna meštanka - studentkinja 1996. godine na dan Sv.Trojice daruje ikonu Sv.Nedelje u istoj crkvi i ispit koji je trebalo da polaže u četvrtak 6. juna polaže u nedelju, 9 juna.

U priprati crkve nalazi se grob monaha koji je tu živeo, a u samoj crkvi se nalaze 2 grobnice, sa leve i desne strane. U blizini nalaze se ostaci izvora koji je presušio i još su uočljivi tragovi darivanja.

 

Tekst napisala: Nataša Lazić Bogosavljević

Kratka istorija sela Sibnica

Naše selo se zove Sibnica. Nalazi se na pitomim obroncima Gledićkih planina. Pripada opštini Rekovac i geografskom području Levač, a još šire gledano šumadijsko-pomoravskoj regiji. U Srbiji ima više mesta koja se zovu Sibnica. Na primer kosmajska Sibnica kod Beograda, Sibnica kod Pančeva, Sibnica kod Topole, kod Blaca, gružanska Sibnica itd. Našu Sibnicu najčešće zovu levačka ili rekovačka. Naziv Sibnica potiče od staroslovenskog naziva „međurečje“ što znači naselje između dve reke. Na ovom području je uvek bilo naselja: prvo su živeli Iliri i Tračani pa Kelti, pa Rimljani pa Sloveni. Današnju Sibnicu su naselili Srbi za vreme velike seobe naroda u 18.veku pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića.

Sibnica se nezvanično deli na Donju i Gornju iako je to jedna mesna zajednica. Krajem XIX i početkom XX veka, a posebno u vreme između dva svetska rata 1920-1940.godine, Sibnica je bila opština za nekoliko okolnih sela u tadašnjem srezu Levačkom. Sedište opštine je bilo u Donjoj Sibnici, koja je tada bila kao mala varoš. Imala je školu, ambulantu, stanicu milicije, nekoliko prodavnica i nekoliko kafana. Bilo je preko dvadeset zanatskih radnji, a radila je i pijaca poljoprivrednih i zanatskih proizvoda i stoke. Sibnica je tada bila jedno od većih i naprednijih sela u okolini. Posle II svetskog rata broj stanovnika se naglo smanjio jer su se mnoge čitave porodice preselile u obližnje gradove, posebno u Jagodinu i Kragujevac.

Sada Sibnica broji oko 220 stanovnika, od kojih dvadesetak dolazi povremeno iz gradova i iz inostranstva te ovde provodi godišnji odmor ili samo leto.

Meštani Sibnice se najviše bave poljoprivredom i stočarstvom. Mali broj ljudi je zapošljen u drugim delatnostima.

Žitelji Sibnice, a posebno mi deca volimo svoje selo i svoju školu.

 

Tekst je rad učenika osnovne škole i dobijen je ljubaznošću Miladina Milosavljevića učitelja, bibliografa i kolekcionara iz sela Prevešt

Legenda o srebru i Sibnici

U doba kada su u ovim krajevima živeli stari narodi Kelti a zatim i Rimljani pronašli su rudu srebra na području Bulinca, Ćave, Raškovca i Male Ravni. Ruda je bila u obliku praha i pepela koju su Kelti nazivali „sibenica”. Od te reči kasnije je nastao naziv Sibnica. Za vreme svog boravka, Turci su od tog srebra pravili lep nakit za svoje žene-bule, pa su to mesto oko rudnika prozvali Bulinac. Na svim mestima u Srbiji gde su Kelti nalazili tu vrstu srebrne rude nastala su naselja koja se i danas zovu Sibnica. Priča se da u Srbiji ima devet sela sa imenom Sibnica, a neki kažu da ih ima mnogo više.

Našu Sibnicu zovu levačka Sibnica jer se nalazi u pitomom Levču u opštini Rekovac.

Mi volimo svoju Sibnicu!

Izvor teksta: pismeni rad učenika OŠ Dušan Popović u selu Sibnica, dobijen ljubaznošću Miladina Milosavljevića učitelja, bibliografa i kolekcionara iz sela Prevešt


Tajna Vuletinog groba na putu Rekovac – Kragujevac

O Vuleti su sačuvana brojna predanja i legende. Priča se da je hajdukovao još pre Prvog srpskog ustanka, a 1815. godine da je bio kod čuvenog hrasta u Takovu, gde je Miloš Obrenović pozvao narod na ustanak.

Jedini potomak, koji zna istoriju svog pretka Vulete, je Slavoljub Vuletić – Slava (55). Ovaj čovek je jedini u selu koji se brini o ovom monumentalnom zdanju za koga kaže da je od velike istorijske vrednosti, samo to narod ne zna.

Vuleta Milosavljević rođen je 1771. godine, a umro 1867. Posle očeve pogibije Vuleta sa majkom i troje braće doseljava se sa Kosova oko 1778. godine. Učestvuje u prvom i drugom srpskom ustanku. Odlikovan zlatnim takovskim krstom i više drugih odlikovanja.

Uvek je sa sobom nosio dve kubure sa kojim je i sahranjen. Bio je to krupan čovek, visok rastom, prodornih zelenih očiju i bujnih crnih brkova. Kad je došao u Belane, tada još nije postojao Ratković, za Vuletu je odmah čuo i Bela Paša koji se nastanio u to vreme u Spasickoj mali (današnji deo Rekovca). Bela Paša je pozvao Vuletu da mu pomogne oko vuče vode iz ratkovičkog potoka. Vuleta ga je bez pogovora poslušao i otišao da izvrši naređenje. Kad mu je Vuleta doneo testiju pune vode, Bela Paša mu je britko odgovorio:

“Voda je vruća, moraću da te potkovem ako se idući put ponovi isto”.

Vuleta je zbog toga bio besan, ponovo je otišao da mu zahvati vode ali je u nogavicu stavio nož. Istim nožem Vuleta je ubio Bela Pašu. Po ovom događaju je mesto nazvano Belane. Danas se selo zove Ratković a ovaj deo gde žive Vuletini potomci se i dan – danas naziva Belane.

Opširnije...